понедељак, 7. јун 2010.

Obecala si da ces biti vecna


Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.

Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.

Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.


Desanka Maksimovic

четвртак, 27. мај 2010.

Pogledaj dom svoj andjele...

Grupa Riblja corba je pre nekoliko godina dosla na ideju da napise rok pesmu o teskim desavanjima, izmedju ostalog i katastrofama sirom sveta. U njoj se opisuje tezak zivot mnogih ljudi. Nazalost, njihov andjeo cuvar je na njih zaboravio, pa ga tekstopisac ove pesme doziva da se osvrne i pogleda iza sebe, na svu tu bedu, cemer i jad. Pitanje je da li ce andjeo cuvar imati volje da se osvrne i smiluje. 

Danas se zivi vro brzo i tesko. Velike prirodne katratrofe su se desavale zadnjih godina, ukljucujuci zemljotrese, erupcije vulkana, cunamije, itd. A pored svega toga, tu imamo i ratove i razne pobune izazvane ljudskim nezadovoljstvom. Mnogi zive bosi i gladni, bez krova nad glavom, dok se onaj mali ostatak ljudi koji zauzima oko 1% ukupnog stanovnistva Zemlje, rasipa novcem i zivi veoma luksuzno. Ta cinjenica nam samo dokazuje da danas vlada monopolizam i da su mnoga prava ljudi zanemarena. Moje licno misljenje je da medju ljudima vlada velika mrznja, prezir, i bol, a sve to je izazvala velika nepravda. Dok jedni prave izume, drugi skupljaju kraj sa krajem. Oduvek je ta podela postojala, jer je ona neophodna za ljudsku raznolikost, ali problem je sto se broj siromastva i nezadovoljstva povecava iz dana u dan. Jedini spas od totalne propasti je taj neki "andjeo cuvar" koji bi opet u ljude uneo onu dragocenu nadu i uportnost koje su vremenom izbledele. Ipak, ja verujem da u i u ljudima koji zive veoma tesko i dalje postoji mrvica nade, jer je ona pokretac svega i ono sto nam pomaze da se i nakon tesko provedene noci, ujutru ponovo probudimo s osmehom. Svi mi se, makar potajno, nadamo necemu boljem, necemu sto bi prouzrokovalo realizaciju nasih snova. 

Ova pesma me je zaista fascinirala i smatram da bi i drugi umetnici trebali da se posvete resavanju ovakvih problema. Grupa Riblja corba je svakako dobrinela svima onima koji se osecaju zaboravljenim,  koji zive u nepravdi i koji su mnogo propatili zbog nacina zivljenja na koji su forsirani, onog trenutka kada su odlucili da bi jedna ovakva pesma trebala da se nadje na njihovom repertoaru. Andjele, pogledaj dom svoj i pruzi pomoc onima kojima je ona potrebna. 

среда, 26. мај 2010.

Socijalna poezija


Socijalna poezija se bavi i ukazuje na probleme savremenog drustva. U njoj pesnik budi osecanja citaoca prema drustvenoj nepravdi. 
U pesmama ovakve vrste, najcesci motivi su rat, siromastvo, tuga i one stalne, nepobedive i nejednake materijalne podele. Prema tome, i u pesmi Dobrise Cesarica, "Balada iz predgradja", pesnik opisuje smrt, siromastvo, tugu i usamjenost, te celokupan sklop ovih motiva cini pesmu veoma tmurnom i tuznom. U zelji da naglasi neke stihove kao i da nam ukaze na dugotrajan period desavanja koja su glavna tema u pesmi, pesnik koristi anaforu koja je u ovom slucaju veznik "i" na pocetku naglasenih stihova. Rima je neujednacena, jer je ova pesma napisana vrlo narativno, a glavnu zaslugu za opis atmosfere u pesmi imaju epiteti, odnosno slikoviti opisi. Kroz ovu pesmu su preneta mnoga snazna osecanja, te iz nje mozete izvuci mnogobrojne poruke. Za mene, neke od glavnih su da je siromastvo vrlo cesto povezano sa tugom i da je smrt osobe tesko prihvatiti i prebroditi. 
Zatim u drugoj pesmi koja pripada ovoj istoj vrsti poezije, "Putnik trece klase", glavna tema su drustvene podele. U njoj, Desanka Maksimovic opisuje svoj dozivljaj nakon putovanja trecom klasom i zasto ona uziva dok putuje njom. Za razliku od prethodne, ova pesma sagleda situaciju sa pozitivnog gledista, te zbog toga, umesto tmurnih opisa, ona govori o svim dobrim i simpaticnim stranama trece klase. U njoj se saputnici ne gledaju sa visina nego svako postuje tudje siromastvo i tudje rane, sto ih sve cini gotovo jednakim. U njoj svako moze da bude ono sto zapravo jeste  i to sve su cari trece klase kao i poruka ove pesme. 
Nepravda i nejednakosti u drustvu su uvek postojale i verovatno ce uvek postojati, a sa njima i sjajne ideje za pisanje socijalne poezije koja nas uvek navede da se zamislimo o teskim zivotima drugih sirom sveta. 

недеља, 23. мај 2010.

Izlet

U petak su nastavnica Milica i nastavnica Nevena vodile sedmake i osmake koji pohadjaju srpski jezik kao maternji jezik i strance koji uce srpski kao strani jezik na izlet. Obilazili smo znamenitosti centralne Srbije. Prvo smo posetili manastir Manasiju koji je podigao despot Stefan Lazarevic u petnaestom veku. Ovaj manastir je od izuzetnog kulturnog znacaja jer je on jedan od retkih srpskih znamenitosti koje su nastale pre dolaska Turaka i uspele da se odrze sve ove godine. Nalazi se u Despotovcu i u njemu su smestene mosti despota Stefana, sina kneza Lazara. Manastir je ogradjen tvrdjavama sa jedanaest kula od kojih je najvisa "Despotova kula". Manastir je vise puta razaran tokom turskih okupacija, tako da su mnoge stvari u njegovom sastavu ponovo ozidne, a i dan danas se jos uvek vode neki radovi na njemu, tako da se oko njega nalazilo dosta krsa i loma kada smo mi stigli u razgledanje. Nakon toga, uputili smo se busom do Resavske pecine. To je zaista bio dozivljaj! Kroz pecinu nas je vodio jedan vodic koji nam je i objasnjavao kako je pecina nastala, pre koliko godina, i pojedinacno pricao o svakoj prostoriji u pecini. Pecina izgleda zapanjujuce i bila mi je neverovatna cinjenica da je to sve priroda napravila. Kao za i skoro sve sto nam je priroda podarila, covek je kad-tad morao da umesa svoje prste i prilagodi, pa to vazi i za ovu pecinu. Ljudi su ozidali stepenice i malo izmenili neke delove pecine, ne bi li pristup ljudima postao dozvoljen. Tako je i ova pecina postala prava turisticka atrakcija. Nakon obilaska pecine, opet smo se busom odvezli do jednog etno restorana kraj kojeg je proticala pritoka reke Morave. Tamo smo se odmorili i napunili stomake za dalju setnju. Zatim smo se prosetali do vodopada Lisine koji se nalazio nekih 700 metara od tog restorana u kojem smo jeli. Glasno slivanje vodopada se moglo cuti jos pre nego sto smo ga ugledali. Prizor me je zaista ostavio bez daha. Sve okolo je odisalo nekom cistinom prirode, a voda s vodopada je bila bistra kao suza i slivajuci se pravila je plitku recicu. Taj vodopad mi je zaista bio najlepsi dozivljaj sa izleta. Nakon sto sm se islikali kraj vodopada, stali smo do jos jednog restorana koji se nalazio u prirodi. Ispred njega su se nalazile ljuljaske i klackalice, tako da smo se tu malo zabavili i uzivali u cistom vazduhu, a onda krenuli autobusom nazad za Beograd. U Beograd smo pristigli oko sedam sati uvece gde su nas cekali roditelji, i svi smo se puni utisaka, zadovoljni, a i umorni razisli. Bio je to jedan zaista kvalitetno proveden dan tokom kog smo se opustili, odmorili, zabavili, a i naucili po nesto novo, a da nismo sedeli u skolskim klupama. 

понедељак, 10. мај 2010.

U poznu jesen...

Ovo je jedna opisna pesma Vojislava Ilica. Pored toga sto opisuje prirodu u poznu jesen, ona takodje govori i o osecanjima pesnika. Opisi koji su korisceni u njoj, kao sto su npr. sumorno jauce vetar, puste poljane, crna i pusta polja, ubog i stari dom, gusti slojevi magle, mutno nebo, gavran, itd., nam dokazuju da je pesma tuzna i tmurna. Pisac je vrlo slikovito opisao ono sto cuje, vidi i oseca tako da nam je lako da dozivimo ono sto je on pokusao da nam prenese.
U prvoj strofi, Vojislav Ilic opisuje zvuk vetra koji jauce, krik gavrana, izgled puste poljane, guste magle, i mutnog neba.

понедељак, 3. мај 2010.

Tantal


Grcki mitovi su najpoznatiji u celome svetu i ima ih hiljade. Svi oni su veoma poucni i na jedan slikovit nacin nam opisuju kulturu drevne Grcke. Jedan od tih mitova je i ovaj zvani Tantal. To je ime jednog od Zevsovih sinova koji nije vise mogao da suzdrzi svoju oholost, te je poceo da izdaje tajne Besmrtnika ljudima, da krade od bogova, pa je cak i svog rodjenog sina Pelopsa dao zaklati i i ispeci. Zna se da u Grckoj mitologiji ko god se okrene protiv bogova, ne sluti mu se dobro. Pa tako je i Tantal morao da plati za sve svoje dugove. Bogovi mu nisu dodelili smrtnu kaznu, nego nesto cak mozda i gore. Osudili su ga na dozivotnu glad i zedj i stalan samrtni strah. Ima li ista gore od toga? Pa, zapravo i ima. Pored svega  toga, oni su tik ispred i oko njega stavili vodu i voce koje je njemu bilo zabranjeno. Nema niceg goreg nego kada je nesto toliko blizu tebe a usvari toliko daleko tvojim mogucnostima. I Tantalu bi verovatno bilo lakse da mu se sve to nije nalazilo na dohvat ruke. Da za njih nije ni znao, ne bi morao toliko da cezne. Ali to je upravo ona kazna koju su bogovi hteli da mu dodele i svakako kao i u svemu sto su radili, su uspeli, jer su oni nepobedive i nedostizne licnosti iz Grcke mitologije.  

Ljubavna poezija

Nekoliko zadnjih casova smo radili ljubavnu poeziju. Do sada smo analizirali tri lirske pesme: Gradinar, Strepnja i Kazi mi, kazi. Sve one govore o ljubavi prema voljenoj osobi, s tim sto u Gradinar-u i Strepnji pisac opisuje svoj strah od iskazivanja ljubavi strepeci kakva ce reakcija druge polovine a i njih samih biti. Pesma Gradinar opisuje onu najsladju fazu zaljubljivanja, a to je ceznja. U pesmi Jovana Jovanovica Zmaja, Kazi mi, kazi, pesnik se obraca svojoj voljenoj razmatrajuci koje ime da joj da, jer u njegovim ocima nijedno nije dovoljno dobro za nju. Zatim, na jednom od casova smo procitali jos tri lirske ljubavne pesme: Cekaj me, Zbog svega sto smo najlepse hteli, i Za tebe, ljubavi. Na mene je najveci utisak ostavila pesma Cekaj me koju je napisao Konstantin Simonov, jer zaista budi sve emocije u vama, ukljucujuci i tugu i sazaljenje. Veoma je pazljivo i emotivno napisana. U njoj je na jedan jedinstven nacin opisano dragoceno strpnjenje koje ljudi danas sve manje i manje imaju, nazalost. Ona dokazuje da se cekanje moze isplatiti i da nije uzalud. Posebno mi se svidelo nekoliko zadnjih stihova koji glase ovako: "Ko cekati ne zna, taj nece shvatiti niti ce znati drugi da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim". Naprotiv mom divljenju pesmi Cekaj me, pesma Zbog svega sto smo najlepse hteli me nije toliko odusevila, jer mi odise nekom sebicnoscu. Ipak, i ta osobina je nazalost i te kako prisutna u osecanju ljubavi, jer kad nekoga volimo mi ga/je zelimo samo za sebe. Takodje, druga pesma koja mi se veoma svidela je vec pomenuta Strepnja. Jednostavno volim nacin na koji se Desanka Maskimovic izrazavala u svim svojim pesmama. U ovoj pesmi, ona je svoje veliko iskustvo preformulisala u nekoliko recenica koje su napisane sa toliko paznje da vas jednostavno ostavljaju bez daha i prodiru u vasa osecanja. Potpuno se slazem sa svim sto je navela u ovoj pesmi, gde je jednostavno, bez ikakvog filozofiranja, mastovito opisala drazi strepnje za voljenom/voljenim. Narocito su mi se svidela ova dva stiha: "Sreca je lepa samo dok se ceka" i "Izdaleko samo sve ko zvezda sja"

Ljubavne pesme su one koje najdublje prodiru u covekovu dusu i teraju ga da se zamisli o ljubavi, pokretacu svih nasih ambicija u zivotu. One mogu biti i tuzne i srecne, ali uglavnom imaju ono jedno zajednicko, a to je da bez ljubavi zivota nema.

Pomoću ljubavne poezije ne moze se postići nešto, već se s njom samo može krenuti na put kojim će se, eventualno, dostići sve. Niko se na tom putu neće najesti ni naljubiti, a biće možda, sitiji i zadovoljniji od onih koji su ostali u restoranima i budoarima... ;-)

уторак, 27. април 2010.

Svaka cast onome ko izmisli ovo!

Kuca poso

-Ekrem Jevric-


Evo, zivim u Njujorku gradu
zivim, radim, a i samo radim

REF.
Kuca – pos’o, pos’o – kuca
kuca – pos’o, pos’o – kuca
eto, sta znam – nista ne znam
a dje da znam

Kuca – pos’o, pos’o – kuca
kuca – pos’o, pos’o – kuca
eto, sta znam…

Oj, Njujorku, ubila te tama
sto dozvoli zena da vam vlada
u tebi je pas do pasa, beton do betona
kroz ulice zena bataljona
kroz ulice zena bataljona

REF.
Kuca – pos’o, pos’o – kuca
kuca – pos’o, pos’o – kuca
eto, sta znam – nista ne znam
a dje da znam

Kuca – pos’o, pos’o – kuca
kuca – pos’o, pos’o – kuca
eto, sta znam…

Jooj, Njujorku, budi svijetli grade
izbaci sve zene sto rade
izgubise djecu, to imanje
oj, Njujorku, ti veliki grade
oj, Njujorku, ti veliki grade

REF.
Kuca – pos’o, pos’o – kuca
kuca – pos’o, pos’o – kuca
eto, sta znam – nista ne znam
a dje da znam

Kuca – pos’o, pos’o – kuca
kuca – pos’o, pos’o – kuca
eto, sta znam…


Mislim da je svaki komentar i suvisan, ali s obzirom da nam je zadatak da prokomentarisemo, potrudicu se... :-) Ovako otprilike zvuci pesma primitivnog coveka koji se nekim cudom nasao u ogromnoj metropoli, ni manje ni vise nego New York-u. Iako je veoma tesko zakljuciti sta je tekstopisac zeleo da iskaze svojim "jasnim i dubokoumnim" recima, pretpostavljam da je tema pesme zaljenje na jednostavnost svakodnevnice prosecnog coveka, koja se sadrzi samo iz vremena provedenog na poslu i vremena provedenog kod kuce. Gospodin Ekrem mora da je bio veoma razocaran monotonoscu svog zivota kada je odlucio da svoje pevacke sposobnosti posveti upravo ovoj recitoj pesmi. 

Vecina nas ovu pesmu shvata veoma saljivo i koristi je kao predmet ismejavanja, ali ovo je zapravo zalosno i deprimirajuce. Ne mogu ni da pomislim na to da je neko dosao na ideju da napise nesto ovakvo. Prosto zapanjujuce ili sto bi se reklo "no comment". 

Veci deo ove pesme se sastoji od stihova koji cak i nemaju nikakav smisao, ali onaj koji je na mene ostavio najveci utisak je ubedljivo-- "eto, sta znam – nista ne znam a dje da znam". Ako neko ikad skapira sta ovo znaci, srdacno ga/je molim da me obavesti. :) 

 

понедељак, 26. април 2010.

Komantar o tekstu "Bre" Mome Kapora

Vrlo zanimljivo delo Mome Kapora! Jednostavno mi je nezamislivo kako neko od tako male reci, odnosno pre da je recca stvori ovako interesantu, jedinstvenu i specificnu pricu. Pre nego sto krenem da komentarisem njenu sustini, zadrzala bih se na uvodnom delu price koji govori upravo o onoj lepoti i svezini Beograda koja mene ocarava. "Leti, mi smo, zaista, najlepši narod na svetu! Zimi nas šiju u eleganciji mnoge zemlje i mnogi gradovi, ali kada se najzad svuku vizonske bunde Londona, kada se pod ludim suncem počne da topi rimska šminka, kada se izaðe iz kuća i automobila po kojima se raspoznaje ko je ko, kada se poskidaju pariske fantazije od šešira - dolazi naših pet minuta!" Za mene je ovaj opis zaista predivan i ta njegova jednostavnost ga cini vrlo posebnim i zanimljivim citaocu. Momo Kapor je uspeo da humorom zainteresuje onoga koji cita ovu pricu i da ga pomocu nekih jednostanih cinjenica navede da razmislja o tako nekim nebitnim sitnicama koje ispunjavanju nasu svakodnevnicu. Recca BRE je toliko koriscena u danasnje vreme da je postala deo normalnog srpskog recnika prosecnog gradjanina. Kao sto je Kapor i pomenuo, ona moze imati hiljade i hiljde znacenja, te je ljudi upotrebljavaju kad god, pa im je to i u naviku preslo. Po meni, ova recca moze zvucati jako simpaticno kada se koristi vrlo retko i u odabranom kontekstu, ali takodje i veoma prosto ako se koristi u nekim nenomalnim kolicinama sto je danas vrlo cesto. U jednom delu teksta Momo Kapor spominje da je ova uzrecica nasa sustina i nesto sto nas, Srbe, spaja. Sama ta ideja o narodu kao jednom ujedinjenom bicu, mi je veoma simpaticna i primamljujuca, te koriscenje recce bre za takve svrhe u potpunosti podrzavam. Narocito mi se svidja lezernost ovog teksta kome doprinosi upravo ta cuvena recca, podjednako zanimljiva i lezerna, BRE. Takodje, svakako bih se slozila sa piscem teksta da je bre veoma vazan deo naseg jezika i nase individualnosti u odnosu na druge zemlje kod kojih ovako nesto ne postoji, bar ne u bukvalnom prevodu.

недеља, 11. април 2010.

Распуст

Ето дође и тај чувени распуст, а још брже прође. Пролете као да га није ни било.
Пет дана сам провела у мом родном граду Шапцу код баке. Пре тога се нисмо виделе чак три недеље, па је бака била пресрећна када је на улазним вратима њеног стана угледала брата и мене са путном торбом у рукама. Нема ничег лепшег него када своје најмилије обрадујете неком ситницом или поступком који њима много значе. У таквим тренуцима схватите како је живот заправо једноставан и да смо ми, људи, они који га чине компликованим. Tih nekoliko dana sam se druzila i uzivala sa prijatelima i rodjacima koji zive tamo. Bilo je veoma opustajuce i lepo, ali je, bas zbog toga verovatno i proslo tako brzo. U petak vece sam se vratila u Beograd. Ulice Beograda odisale su svezinom proleca i brojni ljudi svih generacija su se setali po pesackim zonama, uzivali u tek otvorenim bastama kafica, a neki su se cak pored lencarenja i kako to neki kazu "zujanja" po ulicama ovog ozivelog grada, ipak odlucili da se bave nekim rekreativnim aktivnostima, kao npr. dzogiranjem, ne bi li se sto pre vratili u formu i pripremili za predstojece leto. Te sam ta zadnja dva dana ovog raspusta odlucila da provedem u setnji ulicama Beograda. Sa mamom sam uzivala u duhu ozelenelog starog Beograda i cuvenom sopingi. Zatim sam uvece izasla s drugaricom do bioskopa i na pice. Uvek volim da provedem vece uz neki dobar film. Pored svog tog odmaranja, nasla sam i malo vremena za domaci, koji nekako uvek ostavim za onaj zadnji dan i svaki put kazem da se to nece ponoviti, ali do sada skoro nijednom nije uspelo. I eto, to bi bio kraci opis mog raspusta, koji je kao i svaki drugi s ushicenjem i nestrpljenjem docekan i sa zaloscu ispracen. Kako god, uvek je dobrodosao!