Распуст

Ето дође и тај чувени распуст, а још брже прође. Пролете као да га није ни било.
Пет дана сам провела у мом родном граду Шапцу код баке. Пре тога се нисмо виделе чак три недеље, па је бака била пресрећна када је на улазним вратима њеног стана угледала брата и мене са путном торбом у рукама. Нема ничег лепшег него када своје најмилије обрадујете неком ситницом или поступком који њима много значе. У таквим тренуцима схватите како је живот заправо једноставан и да смо ми, људи, они који га чине компликованим. Tih nekoliko dana sam se druzila i uzivala sa prijatelima i rodjacima koji zive tamo. Bilo je veoma opustajuce i lepo, ali je, bas zbog toga verovatno i proslo tako brzo. U petak vece sam se vratila u Beograd. Ulice Beograda odisale su svezinom proleca i brojni ljudi svih generacija su se setali po pesackim zonama, uzivali u tek otvorenim bastama kafica, a neki su se cak pored lencarenja i kako to neki kazu "zujanja" po ulicama ovog ozivelog grada, ipak odlucili da se bave nekim rekreativnim aktivnostima, kao npr. dzogiranjem, ne bi li se sto pre vratili u formu i pripremili za predstojece leto. Te sam ta zadnja dva dana ovog raspusta odlucila da provedem u setnji ulicama Beograda. Sa mamom sam uzivala u duhu ozelenelog starog Beograda i cuvenom sopingi. Zatim sam uvece izasla s drugaricom do bioskopa i na pice. Uvek volim da provedem vece uz neki dobar film. Pored svog tog odmaranja, nasla sam i malo vremena za domaci, koji nekako uvek ostavim za onaj zadnji dan i svaki put kazem da se to nece ponoviti, ali do sada skoro nijednom nije uspelo. I eto, to bi bio kraci opis mog raspusta, koji je kao i svaki drugi s ushicenjem i nestrpljenjem docekan i sa zaloscu ispracen. Kako god, uvek je dobrodosao!